Vlas je Slas

Nedavno sam ustanovio da je u 21. Veku potrebno mnogo više od nekoliko klikova mišem ne bi li se došlo do uverenja u dražavljanstvu. Otelotvoren u rodnom mestu mog oca jedva sam uspeo da pronađem činovnika koji radi u mesnoj kancelariji. Istini za volju pronašao sam ga u drugom selu i za desetak minuta završio sa vađenjem uverenja o državljanstvu. Pošto je bilo veoma vruće, predložio sam da popijemo nešto da se rashladimo. Kao i u svakom selu, hladno piće ispred seoske prodavnice je prava stvar u vrućim letnjim danima. Za improvizovanim stolom u hladovini pored prodavnice, na piću nam se je pridružio i jedan meštanin. Da razbijemo tišinu počeli smo da komentarišemo mandatara za novu vladu Srbije i uopšte političku situaciju.

Čovek koji nam se je pridružio na piću, imao je oko 60 godina i slušajući naše primedbe na dosadašnju i svaku moguću narednu vlast u Srbiji, zamolio nas je da mu dozvolimo da nam da objašnjenje za sve što nam se dešava.

Pogledali smo u njega sa nekom vrstom nezrelog odobravanja i on je počeo:

-          Ete; viš! Ovako selo, ki što je pribogu ovoj našo, ko i u svako selo ima oni što gi mi vikamo đilkoši. Neradnici, sam se spotucuju, napivaju, biju i ništa ne vataju da rade. I tako, pošto ništa ne rade, predsednik na selo ima da podeli nešto na nas seljaci što nas kuća vidi sam kad legamo, i on pozove ovog đilkoša što vaća zjala po ceo dan. Da mu onoj i kaže idi razdeli gi i posle mu da i neku paru. Pa posle ga tako angažuju ze nekakve stvari što domaćini nemu vreme da se akaju sa toj. I kad dođe vreme da se glasa za nekoga a seljaci ko seljaci neće se maju po odbori nego glasu njega! Onog đilkoša! I on sag polak, polak pa dođe do podpresednika, pa posle i do presednika, pa se on tamo upozna s ovi u čaršiju, pa opet kad dođe glasanje kuj će za čaršiju da ni prestavlja a mi svi za njeg glasamo i on tako avanzuje i dođe do odbornika u državu. Pa još mu tam daju funkcije, pa kola, pa vozača, pa pare kolko oćeš...

-          I onda dođe ovakoj ovo glasanje i on ispadne sa sve funkcije. Pa ni se navuče tu u selo i sg ne izbiva iz prodavnicu i sam šljoka. Tolko se ušljokuje da lega ispred prodavnicu. Seljaci, ljudi, žao gi, pa mu nude jednje, pijenje, poso neki da radi bilo šta. Pa ga na kraj pitu pa šta oćeš? A on vika: „Vlas! Vlas mi dajte...!“

Tako vi je kud nas i dok god je takoj neće kud nas da bidne kako treba i kako bog zapoveda. Nema red nema kraj.