Поштовани председниче републике и председниче владе Србије. Пошто сам сагледао све своје расположиве опције за живот и рад, реших да вам се обратим са једном молбом која ће обухватити један добар део популације у Србији. Ипак екстремне захтеве ћу задржати само за себе.
Наиме, имам 55 година (за неки дан 56), разведен без, деце. Недостаје ми мастер рад на машинском факултету у Нишу, тако да имам само VII степен стручне спреме. На социјалној сам помоћи од око шест хиљада динара, повремено, када има потребе, возим такси (непријављен) јер нема могућности за пријаву, предавао сам информатику на Радничком Универзитету и све то за неку ситну надокнаду…
Како је почела ова пандемија, нема никаквог посла у изгледу. Рачуни се гомилају а извршитеље уопште није брига за овакву ситуацију. Чак су и банке одобриле грејс период за отплату кредита…
Дошли људи у попис, раде свој посао и немам замерке на њихов рад. Колоквијално сам поставио питање да ми се прво понуди неки посао како бих могао да макар покушам да измирим дуговања. Одговор је: „То је закон а то није наш посао…једноставно тако је“.
У попис су ушла два јефтина телевизора, бицикл, усисивач и веш машина…
Када си дошао на власт, прво си обезбедио финансије из пензионог фонда, са јединог места на коме си и могао да узмеш новац. Новац је неопходан за функционисање било које социјалне категорије. Новац си паметно употребио... имам пар примедби али је боље но што је било…
Ја не тражим од вас двоје да ми дате новац да ја живим. То је сулудо. Ја од вас тражим шансу да живим.
У Хрватску више не могу ни у транзиту. Где год сам био као официр, бранио сам српство. Наравно, неко је, кога боли брига за нас ратнике, рат у Хрватској и Босни прогласио мирним дешавањима. Отишао сам да полажем за Е категорију како бих могао, возећи било где, да зарадим за живот и можда да платим заостала дуговања. Задужени за полагање ми после трећег полагања рече да своје неискуство надокнађујем пажљивом вожњом и да не може да ме пусти. Глупи ја, не питах, шта треба да положим…
Дакле, „у небраном сам грожђу“; узеће ми телевизора, бициклу, усисивач и веш машину и ја ћу вероватно после тога бити економски јачи за испуњавање својих обавеза.
Савез бораца нам је узео по двеста динара и од тада – ништа.
Биће, биће, биће… Ја, кад умрем, не треба ми ништа. А све ово што се дешава око мене, понајмање личи на живот.
Не кажем да сам сваки пут, у животу, донео исправну одлуку али ми покажите оног ко јесте.
Имам предлог за вас. Честитам вам наступајуће празнике и ако уз пут, не стигнете да се позабавите нама, које нико неће да запосли, који немамо никаква примања, барем што се мене тиче, молим вас да извршите једну еутаназију над мојом маленкошћу јер сам превелика кукавица да се сам убијем. Овако, изненадите ме. Ко сам иначе ја, што сам „крварио гаће“ у име српства, што нисам побегао од ратова…небитан сам да би се позабавили са мном.
