Maćeha Istorije

 

Na jednom predavanju, čas istorije, predavač je, okrenut prema tabli, svoje izlaganje iznosio jednoličnim tonom tako da je auditorijum našao spas u žamoru. U jednom trenutku, predavač se okreće, žamor prestaje a predavač istim, jednoličnim tonom izgovara: „Duhovi su se uznemirili! Izgleda da dugo nije bilo rata“.

Ovo se je zaista dogodilo na času istorije na, VA KoV Beograd, pred pitomcima, u jesen 1985.godine.

Da li su iskrivljene činjenice bile razlog nevoljnog predavanja ili je neko namerno hteo da skrene pažnju na neistinu, ja to tada nisam mogao da znam. Od malena mi je ispiran mozak do mere da sam došao na Vojnu Akademiju. Zamisao je bila divna, pitka, čak nestvarna ali je istina ubijala laž sve dok mi, pitomci iste generacije, nismo okrenuli oružje jedan prema drugome. Okršaj je u toliko bio pogubniji po nas jer je „naša“ strana imala više strana dok su drugi imali samo jednu.

Sada sam previše star da budem entuzijasta ali znam da mi srpstvo nije nametnuto jer sam Srbin, potomak hrabrih ratnika.

Ubile su me kletve od: „Ne daj Bože da se Srbi slože“, do: „U Srbiji ti niko neće oprostiti uspeh“.

Sada sam i video odakle i od koga to dolazi. Nisu oni drugi! Oni su takođe Srbi! Uplašeni od sopstvene senke i ogrezli u lažima.

Tako se osećaju bića tek upravo rođena. Infantilni, ljubomorni, posesivni. Emotivno nezreli.

Pa tako se i treba odnositi prema njima: kao prema rasplaznom, razmaženom i hirovitom detetu od sedam do devet godina.

Začudio bi se da ne spremaju nešto veoma podlo i pokvareno za predstojeće izbore. To treba preduhitriti.

Maćehu istorije prezentovao je na isti, infantilni, način neki St. Protić. Istorija je majka nauke. Ona nas uči istini a istina nas oslobađa i hrabri.

Prema tome, svim, tim, Protićima treba dati jednu lizalicu, ili sladoled ako je previše vrućina, neki strip ili igricu da se zabavljaju da odrasli imaju vremena da se bave važnim poslovima.

A pošto se gade našeg predsednika, znači da se gade i para, koje im je obezbedio,  tako da trebaju, tih 6.000,00 dinara da doniraju, recimo, Željkovom fondu za samohrane roditelje sa više dece.

I svako bi trebalo da to učini. Ja ću prvi. Neka Srbija, konačno, čuva svoju decu.

Ni hrvate ni šiptare ne mrzim iako znam da bi me po viđenju uhapsili i maltretirali i na kraju ubili. Ali im nikada ne mogu oprostiti što oni mene mrze, samo zato što sam Srbin. E to jesam i biću. I svakom Srbinu kažem: „Probudi se i seti se ko si“!