Из реалне перспективе

 

Није Свет настао оног тренутка када сам се родио...није, Бога ми, ни рођењем било кога на овој планети..од почетка кенозоика до данас, прошло је јако пуно времена. Свако време са својим бременом.

У том процесу, онима који остају, они који су претходили, остављали су нешто. Некад добро, некад не али они који су остајали, морали су да се суочавају са оставштином каква год она била.

Шта год да је остајало некима се је допадало некима није и то је први антагонизам који нас је делио од бездушности и гурао напред. Некад еволуција, некад револуција. Некад авангарда, некад случајно откриће...некад једноставна промена.

И тако редом, стигли смо до овог тренутка, до овог степена развоја цивилизације; до овог степена развоја људске, социјалне, научне, религијске и филозофске мисли и начина расуђивања стварности.

Нама, једној малој али поносној Србији, није срећа или нешто друго, била или било наклоњено.

Дигресија

 

...моји родитељи, у град су дошли са села. Потрага за бољим животом донела им је стан, викендицу, пензију унуке...моја сестра и ја смо то унапређивали колико смо могли...она је себи направила кућу, ја сам задржао стан, викендицу смо унапредили средили и већ смо у годинама када задовољно можемо да гледамо на време иза нас јер смо оставили више него је нама остављено. Иза нас је по 30 и кусур година рада...

Са задовољством гледамо на све то јер, онима који остају иза нас, предали смо „штафету“. Сада нека они оставе више за оне после њих. Из овога се види да смо поред неких, очигледних, повољности оставили и пренели на млађе, исти онај осећај који су нама предали родитељи: домаћински однос према својини и стицање углада и пријатељсва са другим људима. Рођацима, пријатељима, познаницима, колегама...

 

Како је изманипулисана Z генерација

 

Занимљива је чињеница да, иако сам дуго покушавао, на свој начин, да сазнам шта је извело студенте на протесте, једва се је назирала невидљива нит која повезује све догађаје са понашањем студената. Све је завијено у неку, непостојану фолију која се јавља и нестаје било да се излази у сусрет захтевима или не. Народски речено: „нит се воде, нит се терају“.

Покушао сам и ја да попричам са њима али осим : „..ти не разумеш“ и „о чему ми овде причамо“, ја не чух ни један ваљан разлог.

Пало ми је на памет, Његошево КОЛО, па одоух у народ.. у кафану...са пријатељима, познаницима.

Кад пласирам тему све се може чути: од псовки и увреда до имају право нека им се каже све што су тражили...ма нек сруше државу...и треба. Али никако да се неко сети да каже: „зашто“? Зашто то раде? Шта их тера да се понашају као да им је неко попио мозак? И онда, као и обично, за суседним столом, старији човек каже: „Аздисали! Једу `леба с туђи зуби па ги то мало. Ене га онај мој, бицман, све сам му даа. А он – у туђега татка поголема...“

Немају сви студенти исте услове. Сећам се мојих студија. Није све било увек како бих желео али било је лепо. Увек смо имали избор. Али како студент изабере да буде изманипулисан трагедијом која је погодила целу нацију?

Предавао сами на универзитету. Тешко је манипулисати са студентима. Држе се својих права и кукају за још један рок, да полажу преко колокфијума. Шта може да их истера на улицу да малтретирају људе, блокирају саобраћајнице а после тога иду на журке...нешто на овој слици није на свом месту или је дубоко сакривено иза студентског стида, срама и поноса.

Слика је да су, мање-више, сви универзитети без студената на настави а да професори одржавају привид рада факултета јер нису у штрајку. Како су професори остали по страни и заштитили своје плате док студенти не иду на наставу него малтретирају суграђане наводним болом за жртве несреће.

Ово указује на то да „игра“ егзистира на много вишем нивоу. На једној страни имамо уплашене професоре а на другој разјарене и на линч спремне студенте.

Овде се уклапа једино то да је напад жесток и са много озбиљније инстанце. Да, ови из окружења, само безазлено лају да скрену пажњу на себе. Али се уклапа и да је једина одбрана од, овако координисаног напада, да се студенти пусте да се мало издувају а после нека трче да завршавају испите.

Ипак, и даље ме је бунила чињеница да је неко, лако, успео да унесе немир међу студенте и осећање огорчености и туге претвори у оружје против сопствене државе.

Био сам студент. Био см и ја „усијана глава“. Недовољно информисан, жељан друштва, лепих девојака и провода. Са сновима упереним у неко сигурније и извесније „сутра“. Ни тада нисам био „толико“ поводљив да изгубим осећај припадности једној држави, нацији, народу...нисам био срећан због свих турбулентних година које сам преживео али ме нико није окренуо против моје земље. Коме је и како то успело више није питање. Питање је како су студенти постали толико неопрезни да буду изманипулисани. Нико не може да ме наговори да урадим нешто ако ја то нећу. А ако хоћу, онда ме нико није наговорио. Ја сам пристао.

Мишљења сам да једним холистичким приступом можемо да исфилтрирамо есенцијални разлог да наша омладина, наши студенти, буду оружје против своје државе. Небитно ко повлачи оперативне и стратегијске потезе. Тактичка деловања су та на које наша Z генерација није стекла имунитет.

Времена за нама, мислим на време од 50 година у назад па до данас, испостила су свест просечног човека, грађанина Србије, до те мере да је породица, као основна јединица друштва, била принуђена да се бори за елементарну егзистенцију. Са друге стране, раслојавање друштва, у смислу имовинског стања, постало је све израженије.

Базична психологија говори о страху који се преливау резигнацију и очај а потом у бес.

Често се, међу студентима у протесту, може чути наратив који подсећа на године немаштине, страха и безнађа. Тада, у жижи јавности су биле усијане главе из познатих сценарија: „Видимо се у читуљама“. И сада је прилично сумњиво да, се испод пароле жалости за трагично страдалима, провлачи баш овакав наратив. Као да су се усијане главе поделиле: једни су се приклонили актуелној власти а ови други, са мање среће из тих времена, покушавају да  испровоцирају и напараве исте услове у којима су се све лоше ствари и дешавале. Гомила случајева из тих времена никада није решена...

Све ово упире прст у независно судство. Шта се тамо, међу њима дешава. У лошим временима имао се утисак да су се сјединили са подземљем.

Време је прошло, ране нису зацелеле а нови нараштаји поново траже пречице до угледа, утицаја и богатства.

Мишљења сам, не мора да значи и да сам у праву, да овакву слику сви помало наслућујемо. Колективна анксиозност може да да неке одговоре али не све. Ту је изопачен приступ борби за власт на свим нивоима политике и политичког активизма. Опозиција „води“ у односу на позицију у смислу изопачености...

Искрено, почиње да ми се гади кад чујем: „Ђилас, Бисерко, Мариника...Ћута поготово. Обузима ме нелагодност када само помислим колике гадости су изашле од њих. Али ме иста нелагодност обузима и када чујем нека имена позиције. Њима тамо, није место...најблаже: иза решетака. Тамо им је место. Али већ поменути углед, утицај, новац и моћ...

Најгора конструкција епилога је то што су студентске главе изабрале да се суоче са оваквим проблемом на једини могући начин. Улица! То је прави разлог стуентског протеста. Несрећа је само повод.

И како судбина има смисао за иронију, студенти не схватају да руше сопствену кућу, да негирају сопствену генезу, да секу грану на којој седе и да упадају у замку без могућности да је избегну.

 

Борба против корупције

 

Моје питање је веома просто: „Ко су људи са интегритетом и довољном храбошћу да упере прст у корупцијско гнездо“? затим следи питање: „Ко ће водити поступак против корумпираних“? и веома важно питање: „Како ће се то одразити на владајућу странку и политичку сцену у Србији“? 

Студенти би, са правом, додали: „Ко ће пасти а ко ће се извући и успут профитирати“?

Овде се клупко само још више мрси и враћамо се у ...не ја не желим да поново чекам у ред за прашак, за зејтин, да ми стан смрди на свеће и да се смрзавам у сопственом стану.

Поставите ово питање у јутарњем програму. Да видимо нове Јованизме. Описивање стања у Србији није раскршће са кога ћемо кренути или скренути.

Организујте разговор о детерминантама и изводницама које нас воде напред. Не може само Вучић да има мозак у овој Држави. Ваљда га има још неко.